Žene u srpskom inženjerstvu i STEM koje su menjale svet

11 Feb 2025

Svakog 11. februara obeležava se Međunarodni dan žena i devojaka u nauci – reč je o godišnjem obeležavanju koje je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija kako bi promovisala potpun i jednak pristup i učešće žena u oblasti nauke, tehnologije, inženjerstva i matematike (STEM).

Ovaj datum je i prilika da se setimo žena u istoriji Srbije koje su menjale svet kroz svoj doprinos inženjerstvu i oblasti STEM-a generalno.

Iako danas na fakultetima u proseku ima više studentkinja (prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za školsku 2024/25, od ukupnog broja brucoša 42,7 odsto (čine muškarci, a 57,3 odsto čine žene), nekada je obrazovanje bilo privilegija muškaraca. Promene su počele u 18. i 19. veku, kada su se pojavili prvi zahtevi za obrazovanje žena, uglavnom među bogatijim slojevima društva. Prve škole za devojke nudile su samo osnovnu pismenost i veštine koje su se ticale vođenja domaćinstva, ali su se vremenom proširile. Tek krajem 19. i početkom 20. veka ženama je omogućen ulazak na univerzitete u mnogim evropskim zemljama.

Kada je reč o Srbiji, iako su prve ženske škole u Srbiji osnovane sredinom 19. veka, sve do Drugog svetskog rata broj obrazovanih žena bio je izuzetno mali. Osnivanjem Univerziteta u Beogradu 1905. godine, devojkama je bilo omogućeno redovno studiranje, tako da su u godinama pred Prvi svetski rat činile 10 odsto studenata.

Zato je važno da prenesemo priču o našim ženama koje su ovde i u svetu menjale istoriju obrazovanja i nauke kao i društvene norme i stereotipe tog vremena, te utirale put novim generacijama.

Jedna od njih je doktorka Draga Ljočić (Šabac, 1855-1926), koja je bila prva srpska lekarka, feministkinja i sufražetkinja. Medicinu je studirala u Cirihu, kao jedna od retkih žena studentkinja medicine u to vreme.

Draga je osnovnu školu završila u Šapcu, a Višu žensku u Beogradu. Pošto je završila Licej, 1872. je postala prva Srpkinja koja je pohađala ciriški Medicinski fakultet. Tokom studija, Draga Ljočić se susrela sa ruskim studentkinjama preko kojih se upoznala sa idejama i učenjima ruskih nihilista, što je ključno uticalo na formiranje njenih političkih stavova i definisalo njen odnos prema feminizmu. Kada je 1876. počeo srpsko-turski rat napustila je studije i pridružila se srpskoj vojsci kao bolničarka. Nakon učešća u borbi na Šumatovcu odlikovana je činom poručnika. Po završetku rata Draga Ljočić se vratila u Cirih, gde je 1879. diplomirala sa temom „Prilog operativnoj terapiji fibroma materice“ i tako postala prva srpska lekarka.

Doktorka Draga je bila velika filantropkinja i zaštitnica dece. Iskreno i energično se zalagala za otvaranje dečijih bolnica i izgradnju domova za nezbrinutu decu. Od kada je započela karijeru lekarke neprestano se borila sa mizoginijom i pojedincima koji su pokušavali da je na svaki način diskvalifikuju i uklone sa poslova koje je obavljala. Od mladosti je vodila ličnu borbu za profesionalno izjednačavanje muškaraca i žena i tu borbu je prenosila i na ženske organizacije koje je osnovala sa svojim malobrojnim istomišljenicama. Javno se zalagala za sticanje prava glasa za žene i do kraja je ostala verna mladalačkim idejama o socijalnoj jednakosti. Kao bolničarka, a kasnije i kao lekarka, učestvovala je u srpsko-turskim ratovima, srpsko-bugarskom ratu, kao i balkanskim i Prvom svetskom ratu.

Jelisaveta Načić (Beograd, 1878-1955) bila je prva srpska žena arhitekta. Ne samo da je bila prva žena koja je diplomirala arhitekturu u Beogradu, već je bila i prva žena arhitekta u Srbiji. Pamti se kao pionir koja je inspirisala žene da se bave profesijama koje su ranije bile rezervisane za muškarce.

Odluka da se upiše na tek otvoreni Tehnički fakultet, kao prva studentkinja arhitekture u prvoj upisanoj generaciji studenata, nije naišla na razumevanje i odobravanje Jelisavetine porodice. Jelisaveta je, međutim, veoma uspešno i brzo završila studije i već 1900. diplomirala, postavši tako prva žena arhitekta u Srbiji, u periodu kada je samo sedam odsto žena na našim prostorima bilo pismeno. Po završetku studija suočila se sa istim problemom rodne diskriminacije kao, nekoliko decenija pre nje, prva srpska lekarka, doktorka Draga Ljočić. Jelisaveta se zaposlila u Ministarstvu građevine, na mestu tehničkog pripravnika. Viši položaji i napredovanje u službi nisu joj u početku bili dostupni. Jelisaveta je, međutim, uspela da probije tu, do tada nepremostivu barijeru. Položivši državni ispit, prešla je 1902. u inženjersko-arhitektonski odsek Beogradske opštine kao gradski arhitekta. Svoj društveni i profesionalni angažman Jelisaveta je ostvarivala i kroz aktivnost u Udruženju srpskih inženjera i arhitekata, čija je bila članica.

Tokom karijere projektovala je mnogo značajnih zgrada, među kojima je i osnovna škola „Kralj Petar Prvi“, crkva „Aleksandar Nevski“ na Dorćolu, kao i Male stepenice na drevnoj tvrđavi na Kalemegdanu.

Mileva Marić Ajnštajn (Titel,1875-1948), srpska fizičarka i matematičarka. Od malih nogu pokazivala je izrazitu intelektualnu sposobnost i dar za učenje, posebno za prirodne nauke.

Ona je 1886. godine krenula u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. pohađala je Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci. U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu, takođe u Cirihu, na studije matematike i fizike. Ona je bila tek peta žena koja je primljena u ovu školu. Njene studije su uključivale diferencijalni i integralni račun, deskriptivnu i projektivnu geometriju, mehaniku, teorijsku fiziku, primenjenu fiziku, eksperimentalnu fiziku i astronomiju. Jedan od njenih kolega na univerzitetu bio je Albert Ajnštajn, za čije se rane radove sumnja da je Mileva Marić značajno doprinela, uključujući i rad o fotoelektričnom efektu za koji je 1921. dobio Nobelovu nagradu za fiziku.

Mileva se udala za Ajnštajna 1903. godine i imali su troje dece pre nego što su se i zvanično razveli 1919. Te godine, savijanje svetlosti u gravitacionom polju za vreme pomračenja Sunca je bilo glavni dokaz za Opštu teoriju relativiteta, što je Ajnštajnu donelo svetsku slavu.

Naučni doprinos Mileve Marić ostao je u senci supruga. Prema dostupnim podacima, iz svih radova koje je zajedno radila sa Albertom i svojeručno potpisala, tragovi njenog imena potpuno su izbrisani, kao da nikada nije ni postojala. Nadamo se da dolazi vreme kada će biti utvrđen njen pravi značaj u naučnom doprinosu prirodnim naukama.

Jovanka Bončić-Katerinić (Niš, 1887-1966) prva je žena arhitekta u istoriji Nemačke koja je stekla diplomu inženjera. Pohađala je Treću mušku gimnaziju u Beogradu gde je maturirala 1905.  i upisala se na Arhitektonski fakultet Velike škole koja je te godine proglašena univerzitetom. Nakon završenog sedmog semestra i prakse stečene u Državnim železnicama, Jovanka Bončić se uputila u Nemačku na dalje školovanje. Studije arhitekture je nastavila na Visokoj tehničkoj školi u gradu Darmštatu. Tokom studija u Nemačkoj, upoznala je Ukrajinca Andreja Katerinića, takođe inženjera, za koga se kasnije i udala. Koliko je Jovanka Bončić značajna u nemačkom „gradu nauke“ potvrđuje i činjenica da jedna nagrada koju dodeljuje Univerzitet u Darmštatu, kao i jedna ulica u studentskom kampusu, nose njeno ime. Od pre dve godine nagrada „Jovanka Bončić“ dodeljuje se ženama za posebna naučna dostignuća u oblasti materijala i geonauke.

Jovanka Bončić-Katerinić je autor nekoliko arhitektonskih dela. Srpskoj prestonici je ostavila zgrade Učiteljskog (zgradu Ženske učiteljske škole) i Veterinarskog fakulteta. Njena dela su i čuveni Banski dvor u Banjaluci, kao i deo banjskog kupatila u Banji Koviljači. Radila je i na rekonstrukciji dela doma „Ankera“ u Balkanskoj ulici u Beogradu, učestvovala je u izvođenju zgrade Pravnog fakulteta arh. Petra Bajalovića, projektovala bolnicu u Despotovcu i gimnaziju u Smederevu, kao i nekoliko zgrada osnovnih škola u Srbiji. Nedavno je u njenom rodnom gradu pokrenuta inicijativa da jedna ulica dobije ime po njoj.

Milica Krstić (Kragujevac, 1887-1964) bila je srpski arhitekta. Kao autor čija su dela obeležila arhitektonsko-urbanističku sliku Beograda i kao uporni portparol svoje struke, Milica Krstić smatra se jednom od najznačajnijih žena arhitekti prve polovine 20. veka, koja je svojim delovanjem ostavila jasan trag u razvoju novije srpske arhitekture.

Nakon maturiranja u Ženskoj gimnaziji u Beogradu 1906, upisuje studije arhitekture na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta Velike škole u Beogradu, gde diplomira 1910. Na studijama je upoznala i svog supruga, takođe arhitektu, Žarka Krstića. 1915. počinje da radi u Arhitektonskom odseku Ministarstva građevine, na kompleksnim zadacima projektovanja i izvođenja na kojima će ostati do kraja svog radnog veka, do penzionisanja 1941.

Karijeru je započela projektovanjem seoskih škola da bi nastavila sa projektovanjem reprezentativnih objekata. Prvi takav objekat bio je zgrada Komande žandarmerije u ulici Svetog Save (donedavno objekat Komercijalne banke). Vrhuncem njene karijere smatraju se dva reprezentativna školska objekta u samom centru Beograda: Druga ženska gimnazija, danas Elektrotehnička škola „Nikola Tesla“ u ulici Kraljice Natalije i Prva muška gimnazija u ulici Cara Dušana. Zbog svoje arhitektonske, kulturne i istorijske vrednosti, zgrada ETŠ „Nikola Tesla“ proglašena je za kulturno dobro 1964. godine.

Smilja Kostić-Joksić (Beograd, 1895-1981) bila je srpski i jugoslovenski pedijatar, naučni radnik, vanredni profesor na Katedri pedijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, šef prvog Dečjeg dispanzera u Beogradu u okviru Dečje klinike, osnivač Savetovališta za odojčad, pisac, autor više od 50 naučnih radova među kojima su i prvi naslovi i priručnici iz kliničke laboratorijske dijagnostike u Srbiji. 1939. izabrana je za docenta pedijatrije, čime postaje i prva žena docent Medicinskog fakulteta.

Medicinski fakultet upisala je 1915. u Lozani i nakon diplomiranja 1919. radila je na Očnoj klinici u Monpeljeu, a zatim na Dečijoj klinici u Strazburu. Kada je Histološki institut Medicinskog fakulteta u Beogradu dobio svoje prostorije, postala je prvi asistent na toj katedri.1925. je premeštena za asistenta u novoosnovanu Pedijatrijsku kliniku. Pri klinici je osnovala Dečji dispanzer i postaje šef te službe, a poseban predmet njenog interesovanja postaje tuberkuloza kod dece, kao i organizacija preventive. U prvim posleratnim godinama, docent dr Smilja Kostić-Joksić angažuje se u organizovanju lečenja tuberkulozne dece, koje je u to vreme bilo mnogo.

Predsednik Francuske Republike odlikovao ju je 1952. Nacionalnim ordenom Legije časti zbog izuzetnog zalaganja za primenu BSG vakcine u suzbijanju tuberkuloze kod dece na prostorima posleratne Jugoslavije. Tom prilikom joj je u znak posebnog poštovanja darovao i broš sa inicijalima BCG od brilijanata. Srpski Marija i Pjer Kiri, tako su nazivali dr Smilju Kostić-Joksić i njenog prvog muža dr Aleksandra Kostića, jedini bračni par lekara koji je posle Kirijevih odlikovan francuskom Legijom časti.

Oboje su posedovali izuzetnu stručnost i nesebično se predavali nauci, oboje su završili Medicinski fakultet u Strazburu i zajedno su osnovali Histološki institut u Beogradu 1922. Zajedno su odbili da potpišu okupacijski apel 1941. i uklonjeni sa Medicinskog fakulteta godinu dana kasnije, da bi skupa bili vraćeni na isti fakultet 1944. i ponovo udaljeni 1952. Posle nekoliko godina, fakultet je uputio poziv prof. Smilji Kostić-Joksić da se vrati, ali ona je ovaj poziv odbila. Godine 2001. održana je svečana sednica Nastavno-naučnog veća, na kojoj je doneta odluka da se stavljaju van snage sva rešenja, odluke i naredbe koje se odnose na odstranjivanje profesora sa Medicinskog fakulteta u Beogradu. Nakon pola veka, moralno su rehabilitovani prof. dr Smilja Kostić-Joksić i prof. dr Aleksandar Đ. Kostić.

Danica Tomić (Dalj, 1905-1961) bila je prva žena pilot u Srbiji – prva avijatičarka na našem nebu i prva žena sa pilotskom dozvolom u Kraljevini Jugoslaviji.  Bilo je to tridesetih godina prošlog veka, u doba kada je vazduhoplovstvo i u svetu važilo za mušku profesiju. Neustrašiva, ambiciozna i strpljiva, dugo je čitala knjige o avionima i letenju koje je mogla da pronađe, dok nije došlo vreme da i sama sedne u pilotsku kabinu.

Malo je zapisa o životu Danice Tomić. Prema tim svedočenjima, svoju ljubav prema avijaciji razvila je tokom braka sa pilotom Miodragom Tomićem. Na svečanom obeležavanju 15 godina od osnivanja Beogradskog aerodroma 1928. godine, ona je i zvanično postala prva žena na prostoru Kraljevine Jugoslavije koja je izvela akrobatski manevar. Pet godina kasnije, položila je testove i dobila letačku dozvolu.